Verovanje da potkovica donosi sreću potiče od verovanja u simbole polukruga i Mesečevog srpa. U ranijim religijama verovalo se da polukružni oblik poseduje magijske moći i da ima sposobnost zaštite. U antičkom Juhatanu i Peruu, hramovi su građeni tako da su imali ulazno stepenište i trem u obliku polukruga, a slična praksa je bila i u Španiji. Ruševine Stounhedža takođe pokazuju da su Druidi (starokeltski sveštenici), koji su obožavali Sunce, gradili objekte polukružnog oblika. Tokom Srednjeg veka, crkve i javne zgrade imale su prozore i mnoge detalje na fasadama u obliku polukrugova, jer je postojalo verovanje da ovaj oblik štiti od zlih sila.
Konje su počeli da potkivaju Grci u 4. veku. U to vreme konji su bili svete životinje, pa su njihove potkovice smatrane za predmete koji donose sreću. Potkovice su pravljene od gvožđa, za koje se, uzgred, verovalo da je čvrstinu dobilo od veštica.
Doskora su potkovice pravljene isključivo sa sedam rupa za eksere, jer se verovalo da taj broj ima magijsku moć. Zato nije nikakvo čudo što su stari Grci i Rimljani držali potkovice zakucane na zidove ili iznad vrata kako bi im donosile sreću i štitile ih od svakog zla.
Postoje dva različita verovanja kako treba okačiti potkovicu. Po jednom, ona treba da bude okrenuta otvorom nagore, pa ako joj se neki neoprezni đavo suviše približi, on će biti uvučen njenom magijskom snagom u taj otvor i uništen. Po drugom verovanju, potkovicu treba okrenuti otvorom nadole, kako bi se sreća iz nje stalno prosipala (naročito ako je okačena iznad vrata), pa tako neprekidno sprečavala da đavo pređe prag i uđe u kuću.
Jednu potkovicu dobio sam od književnika i glumca Raše Popova. Okačio sam je iznad svog radnog stola, i sada je imam stalno pred očima. Ne, nisam sujeveran, ali mi je ona drag poklon i prijatno mi je da je imam pred očima. Od Raše sam tom prilikom čuo za još jedan koren verovanja u to da potkovica donosi sreću:
Pre mnogo vekova, Arapi su pustinju prelazili na konjima i, kad bi konj izgubio potkovicu ili kad bi ona pukla, to je moglo nesrećnu životinju i njenog vlasnika da košta života, jer konj nije mogao da nastavi put po tlu koje je mestimično bilo kamenito. Ako bi u takvoj situaciji konjanik pronašao svoju (ili tuđu) izgubljenu potkovicu, zaista je imao razloga da se raduje, jer bi mu ona spasila život! Ona bi mu tada zaista donela sreću.
Konje su počeli da potkivaju Grci u 4. veku. U to vreme konji su bili svete životinje, pa su njihove potkovice smatrane za predmete koji donose sreću. Potkovice su pravljene od gvožđa, za koje se, uzgred, verovalo da je čvrstinu dobilo od veštica.
Doskora su potkovice pravljene isključivo sa sedam rupa za eksere, jer se verovalo da taj broj ima magijsku moć. Zato nije nikakvo čudo što su stari Grci i Rimljani držali potkovice zakucane na zidove ili iznad vrata kako bi im donosile sreću i štitile ih od svakog zla.
Postoje dva različita verovanja kako treba okačiti potkovicu. Po jednom, ona treba da bude okrenuta otvorom nagore, pa ako joj se neki neoprezni đavo suviše približi, on će biti uvučen njenom magijskom snagom u taj otvor i uništen. Po drugom verovanju, potkovicu treba okrenuti otvorom nadole, kako bi se sreća iz nje stalno prosipala (naročito ako je okačena iznad vrata), pa tako neprekidno sprečavala da đavo pređe prag i uđe u kuću.
Jednu potkovicu dobio sam od književnika i glumca Raše Popova. Okačio sam je iznad svog radnog stola, i sada je imam stalno pred očima. Ne, nisam sujeveran, ali mi je ona drag poklon i prijatno mi je da je imam pred očima. Od Raše sam tom prilikom čuo za još jedan koren verovanja u to da potkovica donosi sreću:
Pre mnogo vekova, Arapi su pustinju prelazili na konjima i, kad bi konj izgubio potkovicu ili kad bi ona pukla, to je moglo nesrećnu životinju i njenog vlasnika da košta života, jer konj nije mogao da nastavi put po tlu koje je mestimično bilo kamenito. Ako bi u takvoj situaciji konjanik pronašao svoju (ili tuđu) izgubljenu potkovicu, zaista je imao razloga da se raduje, jer bi mu ona spasila život! Ona bi mu tada zaista donela sreću.
Objavila: Tatjana Sentjakov 11.04.2008. u 21:35
Нема коментара:
Постави коментар